Из Увода:
Од завршетка Хладног рата питање неутралности/сталне неутралности као спољнополитичког и безбедносног статуса држава, материја од које „нема сложеније, суптилније и замршеније у међународном праву,“ скрајнута је из главних токова дебата о међународним односима и међународном праву. Доминантне теме постају промена међународног система, глобализација, растућа међузависност држава, промена безбедносних изазова и друге. Међутим, овај спољнополитички и безбедносни концепт је и даље донекле значајан, имајући у виду да се четири државе чланице Европске уније (ЕУ): Финска, Шведска, Аустрија и Ирска, као и једна западноевропска земља ван ЕУ, Швајцарска, и даље, на одређени начин, сматрају стално неутралним државама. Такође, треба имати у виду и утицај овог концепта на процес реформе ЕУ током последње две деценије, који је имао и директан утицај на усвајање реформских уговора ЕУ и брзину спровођења ратификационог процеса, пре свега Уговора из Нице и Уговора из Лисабона. Штавише, стална неутралност и даље представља донекле могућу спољнополитичку алтернативу европским државама које још нису ушле у ЕУ. У том смислу, значајан је пример Србије, земље кандидата за чланство у ЕУ која је 2007. године прогласила „војну неутралност према постојећим војним савезима“.
