„Четири Огледа о Хришћанском Либерализму“ Дионисија Дејана Николића нису без извесног, нимало случајног (додуше полемичког) дослуха са делом (ваља се надати) блаженопочившег господина Исаије Берлина: „Четири Огледа о Слободи„.
У најкраћем, у прва три огледа аутор се позабавио са три боје Левијатана: у Магији Жан Пол Сартра са црвеном, у Магији Карла Шмита са црном, а у Хамановим Лествицама Метакритике са Магијом Имануела Канта односно са жутом бојом Левијатана (који у ЛГБТ и New Age варијанти може бити и дугиних боја).
Тема четвртог огледа Портрет Песника као Херувима или Ars Poetica Christiana је:
како упокојити, успокојити или преобразити Левијатана, односно Печат Осмога Дана: Нестворена Златна Светлост Истинске Слободе Братства и Јединства у Христу.
Баш као и код Берлина, и код Николића имамо и негативну и позитивну слободу: и слободу од и слободу за: слободу од греха и од смрти, и слободу за обожење и вечни живот – у којем ће нам, како је писано, све бити могуће што пожелимо, дакле: Максимум Либерализма без граница.
Штавише: пошто ће спасени, односно свецело обожени богови по благодати бити не само бесконачни већ и беспочетни (anarhon): имамо и Максимум Анархизма без граница. In nuce: аутор експлицира духовнополитичку теорију Православног Анархолиберализма, сматрајући то важном ставком у Културном и Духовном Рату који се води за сваку реч, појам, категорију, израз и термин – између осталог.
Николић отуда доследно инсистира на разлици између праве и лажне просвећености. Он показује да је заправо Хаман, а не Кант, био прави просветитељ, и то радикални просветитељ: управо у смислу православног антрополошког максимализма, у којем просветљење (fotozis) јесте обожење (teozis): бити истински просветљен значи постати бог по благодати.
Шта је то, пита се аутор, просвећеност, ако не зрелост за излазак из самоскривљеног хибриса аутономије: путем очишћења, преумљења, просвељења и обожења, и улазак путем теантропономије у Дом Оца Светлости. Шта је то просвећеност, ако не зрелост за то да будемо као деца, васпитана за учено дивљење (docta admiratio)?
Ови Огледи су прошарани мноштвом занимљивих и узбудљивих тематизација, које могу бити интересантне, а свакако поучне и подстицајне, и читаоцима без неког већег искуства у философским и теолошким штивима. И такви, али чак и школовани специјалисти, сазнаће
зашто су толико важне фигуре Агрипине Трилеме и Платоновог Перитропа, која је разлика између нихилизма и немоизма, шта је Сартр покушао да сакрије од својих читалаца, да ли је Шмитов појам политичког уопште појам, од којих аутора је Хјум преписао „своје“ идеје по којима је постао чувен, да ли је и када је Кант поверовао за самог себе да је Бог, ко је заправо био Гетеов и Кјеркегоров најважнији учитељ који је одбио да заједно са Кантом напише Физику за децу, зашто су Канта звали Звер из Кенигсберга, да ли је и зашто је Маларме био заљубљен у ништавило, како је Гијом Аполинер бранио српску ћирилицу, зашто су Цара и Бретон мрзели Бодлера и Рембоа, у чему су се слагали Старац Порфирије Кавсокаливит и Ернст Јингер, и још много тога другог…
Књига садржи и два веома вредна прилога, наиме Николићев први и за сада једини превод са немачког на српски језик чувених метакритичких студија Јохана Георга Хамана. У питању су Рецензија Кантове Критике Чистог Ума (1781) и Метакритика Пуризма Ума (1784).
Рецензенти су Др Александар Стевановић и Др Александар Гајић, а аутор поговора и посебне препоруке је Горазд Коцијанчич.