Немачки историчар Фридрих Мајнеке (1862–1954) представља најутицајнију и најзначајнију интелектуалну фигуру у немачкој историографији након Леополда Ранкеа. Ово посебно будући да је својим нарочитим положајем унутар заједнице немачких историчара умногоме допринео усмеравању „политике историографског дискурса“ вршећи пресудан утицај на главни ток немачке историографије од краја 19. до средине 20. века. Полазећи од „дисциплинарне матрице класичног историзма“, Мајнеке је утемељио историју идеја као особени теоријско-методолошки приступ проучавању историје који, уједно, представља и врхунац историзма као теоријске парадигме. У својим радовима посвећеним историји идеја Мајнеке је интерпретирао историјски развој немачке нације и уједињење Немачке у 19. веку као и однос државног разлога и етичких вредности у нововековној историји Европе док је у последњем делу своје идејноисторијске трилогије понудио ауторитативно тумачење настанка историзма. У својим позним радовима Мајнеке је заузео критички однос према немачкој историји која је, на концу, омогућила успостављање нацистичке диктатуре. Својом интелектуалном еволуцијом, тј. „животом научника од Бизмарка до Аденауера“, Фридрих Мајнеке сведочи о идејном преображају немачке политике и културе од времена уједињења до средине 20. столећа док, истовремено, његова историјска мисао јасно указује на све „путеве и странпутице“ модерне немачке историографије.
Михаел Антоловић, Историографија и политика. Интелектуална биографија Фридриха Мајнекеа (1862-1954), Београд: Институт за европске студије, Албатрос Плус, 2017.
ISBN 978-86- 82057-62- 8