У којој мери алати вештачке интелигенције доводе у питање релевантност преводилачке
професије, како се у ери машинског превођења преобликују преводилачки позив и
друштвени статус преводиоца, шта историографија и остале друштвенохуманистичке
дисциплине дугују преводилачком раду, на које начине превођење утиче на промену
академских студија и какву улогу оно има у културној размени, циркулисању знања и
целини друштвеног развоја, нека су од питања којима се бави зборник радова Самислилац.
Насловом Самислилац, преузетим из „Песме за Трајање“ Петера Хандкеа (у преводу
Жарка Радаковића) указујемо на узајамност и унутрашњу сродност писања и превођења.
Акт превођења овде се разумева као чин самишљења – као когнитивна и креативна пракса
у којој преводилац учествује у стварању значења. Употребом израза самислилац, који до
сада није коришћен за именовање преводиоца у српском језику, преводилаштву
приступамо као извору језичког богаћења и кључном медију преноса знања.
Осим што је несумњив допринос лексици српског језика, у смислу појмовно и поетички
осмишљене допуне постојећим одређењима преводиоца, израз самислилац функционише
и као концептуални подстицај за ново промишљање значаја ове делатности. Истовремено,
он је подсећање културној заједници на трајни дуг који има према својим преводиоцима,
чији је рад темељ изградње научног, књижевног и јавног дискурса уопште.
