Кајица Миланов (1905, Јозефово код Нове Кањиже – 1986, Мелбурн) био је српски филозоф. После завршених основних студија у Бечу и Београду, докторирао је на Универзитету Фридриха Вилхелма у Берлину 1932. Током студија слушао је предавања Бранислава Петронијевића, Николе Поповића, Николаја Хартмана, Артура Либерта, Волфганга Келера и других истакнутих интелектуалаца. По пензионисању проф. др Николе Поповића, чији је асистент био, 1940. постао је доцент на Катедри за логику и теорију сазнања.
Као резервни пешадијски поручник учествовао је у одбрани Краљевине Југославије у Априлском рату 1941. Рат је провео у немачком заробљеништву. После рата, као краљевски официр и антикомуниста, није се могао вратити на професорско место. Заједно са будућом женом је 1947. емигрирао преко Мађарске у Аустрију. После две године у избегличком логору, преселио се у Аустралију, где је 1954. добио место наставника на Одељењу за филозофију Универзитета у Хобарту.
Из предговора Слободана Јовановића:
Писац ове расправе, др Кајица Миланов, био је нарочито позван да каже своје мишљење о комунистичкој влади у Југославији. Он је живео неко време под том владом, и у стању је да говори о њој на основу личног искуства. Академски образован, а по струци философ, он је у стању да критички претреса и саму марксистичку теорију која свима комунистима служи као „вјерују“. Г. Миланов је убеђени противник комунизма. Он је противник сваке тираније, а у првом реду оне која не допушта чак ни слободу научне мисли. Док је био у Југославији, од њега се захтевало да, као наставник на Београдском универзитету, предаје у марксистичком духу философске предмете. Он је више волео отићи у бели свет него говорити с катедре противно свом научном уверењу.
Књига Титовштина у Југославији настала је средином 20. века. У њој се могу препознати методе систематског покоравања човечанства у диктаторским режимима.
Из књиге:
Једини инструменти власти у које комунисти чврсто верују јесу сила и пропаганда, а једине методе којима њихова пропаганда оперише јесу застрашивање претњама и заглушивање понављањем. Сва друга васпитна средства су или стављена у службу или подређена тим двема методама. Васпитање и наука, религија и уметност делимично су већ стављени у службу или ускоро треба да буду потпуно стављени у службу пропаганде. Уколико се тзв. широке масе радног народа села и града не могу силом држати у оквирима партијских директива, оне се морају приволети на покорност помоћу пропаганде. Она је делимично систематско застрашивање, делимично стереотипно понављање парола, похвала вођства и њихових поступака и похвала мера које се предузимају ради одржања на власти партије и њеног вођства.
Мусолини је обећавао италијанском народу обнову старог Римског царства на прибрежним земљама Средоземног мора. Хитлер је обећавао немачком народу хиљадугодишње царство и превласт у Европи. Стаљин иде даље и обећава не само руском народу, него у извесном смислу и свима народима света, да ће постићи вечно блаженство на земљи у будућем бескласном друштву, под условом да за свога и његовог живота сву своју животну снагу ставе на располагање њему и у службу мале групе међународних интелектуалаца и професионалних револуционара.
Тито иде најдаље. Он тврди да се југословенски народи делимично већ данас налазе у стању вечног блаженства, јер је његова држава тобоже почела да одумире, а власт да јењава. Сви они, дакле, узимају и траже садашња реална права и траже реалну животну снагу, а у замену нуде примамљиве слике мање или више удаљене будућности.
Није давно да смо видели на каква све недела тајне државне силе могу да присиле своје поданике. Никада не треба мислити да неко крије своје намере због тога што су оне беспрекорне и да поставља политичке циљеве у далеку будућност због тога што су они корисни за заједницу. Обећања будуће среће и благостања, која чине сви диктатори свих земаља, времена и идеологија онима којима одузимају права и преимућства у садашњости, сачињавају обичне политичке преваре, срачунате на лаковерност маса.
