Ова монографија истражује значај Рикерове херменеутике и поетике у промишљању хуманистичких наука. Ауторка примењује Рикереву концепцију референције као рефигурације, као и Рикерову идеју тумачења као тријадног процеса (који укључује mimesis 1 – префигурацију, mimesis 2 – конфигурацију и mimesis 3 – рефигурацију) на филозофију науке, и књижевне и историјске текстове. Један од основних циљева ове монографије је да покаже да Рикерова концепција заплета може да се прошири и примени на научне, књижевне и историјске текстове. Ово мултидисциплинарно истраживање укључује херменеутику, метафизику, филозофију науке и теорију књижевности.
